«Руска награда»
– проект в сфере
народной дипломатии
 Россия
 Черногория
  
Главная страница
Фонд | Миссия | Мероприятия фонда | Новости | Лауреаты | Партнерство | Фото | Видео | Пресса | Контакты
Поэтический конкурс фонда "Руска награда"
Уважаемые господа, завершился литературный конкурс по переводу стихотворения Владимира Семеновича Высоцкого, посвященные Черногории и черногорскому народу с русского на черногорский язык.
Мы рады, что получили большое количество переводов. Это говорит о том, что черногорцы знают и любят русский язык, русскую культуру.
Победителями конкурса стали:
1 место - перевод Вука Джерковича,
2 место у Душана Джуришича,
и 3 место заняла Марина Тодич.
Уважаемые участники и победители конкурса, от всего сердца благодарим Вас за участие.
В ближайшее время мы с Вам свяжемся и пригласим Вас на Торжественную Международную церемонию "Руска награда 2013", которая пройдет 10 августа сего года в зале "Династия ", отеля "Сплендид " в Будве (Бечичи).
Ниже публикуем три лучших варианта перевода.
С наилучшими пожеланиями,
Члены жюри конкурса.
 
«Водой наполненные горсти…»
Владимир Высоцкий
Водой наполненные горсти
Ко рту спешили поднести -
Впрок пили воду черногорцы
И жили впрок - до тридцати.

А умирать почетно было
Средь пуль и матовых клинков,
И уносить с собой в могилу
Двух-трех врагов, двух-трех врагов.

Пока курок в ружье не стерся,
Стреляли с седел, и с колен, -
И в плен не брали черногорца -
Он просто не сдавался в плен.

А им прожить хотелось до ста,
До жизни жадным, - век с лихвой, -
В краю, где гор и неба вдосталь,
И моря тоже - с головой:

Шесть сотен тысяч равных порций
Воды живой в одной горсти...
Но проживали черногорцы
Свой долгий век - до тридцати.

И жены их водой помянут,
И прячут их детей в горах
До той поры, пока не станут
Держать оружие в руках.

Беззвучно надевали траур,
И заливали очаги,
И молча лили слезы в траву,
Чтоб не услышали враги.

Чернели женщины от горя,
Как плодородная земля, -
За ними вслед чернели горы,
Себя огнем испепеля.

То было истинное мщенье -
Бессмысленно себя не жгут:
Людей и гор самосожженье -
Как несогласие и бунт.

И пять веков,- как божьи кары,
Как мести сына за отца, -
Пылали горные пожары
И черногорские сердца.

Цари менялись, царедворцы,
Но смерть в бою - всегда в чести, -
Не уважали черногорцы
Проживших больше тридцати.

Мне одного рожденья мало -
Расти бы мне из двух корней...
Жаль, Черногория не стала
Второю родиной моей.
 
Вук Джеркович
Vodom gorkom hvatanom u gršti
Žurili su usta da okvase
Štedjeli su vodu Crnogorci
Da se život do tridesete spase.

Jer umirat pravilo je bilo
Od kuršuma i mača ljutoga
I unijet sobom u grobnicu
Barem dva-tri vraga nečasnoga.

Dok se oroz pušci ne istroši
Gađali su s konja i koljena
Zarobit se davali nijesu
U lancima Crnogorca nema.

A živjet su željeli do stote
Taj žedni vijek pun jeze i strave
U kraju bogatom nebom i gorama
I sa mora dosta - preko glave.

Šesto hiljada jednakih porcija
Vode žive u jednog gršti, svete...
Živovali tako Crnogorci
Svoj dug vijek jedva do trideste.

Žene su im vodom nazdravljale
Skrivajući djecu po gorama
Do trenutka kad sama uzmognu
Čvrsto držat pušku rukama.

Crninu su ogrtale mirno
I tiho su gasile ognjišta
Lile suze ćuteći-u travu
Samo krvnik da ne čuje ništa.

Crnjele su od jada i tuge
K`o od mraza plodorodne njive
Sa njima su crnjele i gore
I u gar se pretvarale žive.

Bila je to žalost pregolema
I u srcu sagorijevanje
Protest gora i ljudskog otpora
I u buntu samospaljivanje.

Pet vjekova kao božije kazne
Sin je glavno zamjenjiv`o oca
Plamtjele su gore od požara
I sa njima crnogorska srca.

Prolazili cari i dvorjani
Smrt u boju vrhunac je časti
Bješe ono Crnogorac pravi
Koji uspije do trideste pasti.

Malo mi je jednoga rođenja
Rastao bih iz dva korijena
Žalim što mi Crna Gora dična
Nije moja druga domovina.
 
Душан Джуришич
Crnogorci zahvatali
grstimice vode svete –
štedljivo je uzimali
i živjeli – do tridesete.

A časno je bilo umrijeti
sred metaka i noža što sja,
i sa sobom u grob odnijeti
barem dva-tri dušmanina zla.

Dok se okidač ne bi istrošio,
gađali su sa sedla, s koljena.
Crnogorac rob nikada nije bio,
u negvama Crnogorca nema.

Proživjeti šćeli su do stote,
života žedni - to što im je dato -
đe su góra i neba ljepote,
i đe mora ima obilato.

Šesto hiljada porcija slivali
u jedne grsti vode svete ...
Crnogorci su tako prebivali
svoj dugi vijek – do tridesete.

I žene im vodu u grsti känu,
i sklanjaju đecu po čukama
do vremena dok ne stanu
da drže oružje u rukama

Nečujno crninu oblačile
i ognjišta vodom zalivale
i ćuteć suze u travu lile
da bi ih od dušmana sakrivale.

Crnjele žene od tuge silne,
ko plodna zemlja, rodno tle;
za njima crnjele planine,
spalivši se do temelja sve.

Bješe to pravo osvjećivanje -
nerazumno bilo odlaganje:
ljudi i planina samospaljivanje -
kao pobuna i neslaganje.

Pet vjekova, ko božje pokore,
osvetit oca – smrt dušmanima.
Od požara plamćele su gore
i crnogorska srca sa njima.

Mijenjahu se carevi, caredvorci,
no smrt u borbi čast vazda bješe.
Nijesu cijenili one Crnogorci
koji tridesetu preživješe.

Jedno rođenje malo mi je,
iz dva bih korijena - put visina ...
Žalim što Crna Gora nije
druga moja domovina.
 
Марина Тодич
Воду са дланова својих журно
уснама сувим приносише,
Црногорци пијући воду жудно,
живећи жудно – тридесет највише.

А смрт бјеше пуна поштовања
од метка и бодежа тамног – к’o дар,
ако се у гроб заједно урања
с непријатеља два-три бар.

Док год је ороз на кубури цио
сваки је из седла и с кољена пуцао,
Црногорца-сужња нико није видио,
јер тај се никад није предавао.

А мило би им било и сто година,
живота жељан – добија вриједно,
у крају с изобиљем неба и планина,
гдје је и море – непрегледно.

На шесто хиљада части се дели
прегршт ове воде свете,
и Црногорци су тако живјели
свој дуги вијек до тридесете.

Жене би за душу попиле воде,
кријући у брдима дјецу мушку,
и сваки би отуд могао да оде
једино држећи у рукама пушку.

Тихо су црнину облачиле,
и заливале своја огњишта,
и ћутке сузе у траву лиле
да непријатељ не чује ништа.

Од туге су се црњеле жене,
к’о земља црна са плодне њиве,
а горе у црно обојене,
буктиње постале од ватре живе.

Освета права то је била,
јер нема без смисла изгарања
, искра се људи и гора запалила,
као знак бунта и неслагања.

К’o Божја казна пет векова –
освета синова за част отаца,
пожаром паљена брда су ова
и срца горјела Црногораца.

Мијењали се цареви и слуге њихове,
част – онима што у боју су пали,
увијек Црна Гора поштује синове,
који тридесету нису дочекали.

Мало ми је једно рођење,
да ми је коријена два имати,
да ми се оствари сновиђење,
да и Црна Гора буде ми мати.
 
В жюри конкурса входят:
Балша Бркович

Редактор специального приложения к газете "Вести" в области культуры. Известен как автор пяти книг стихов, рассказов и двух романов. Эссеист, театральный критик.
Дмитрий Верховский

Поэт, писатель, продюсер.
Горан Шкатарич

Репортер, журналист, общественный деятель, работал редактором в нескольких черногорских СМИ.
Елена Котлая

Руководитель библиотеки Культурно-информативного центра гор. Москвы в Подгорице.
Арсен Мелитонян

Художник, поэт, литератор.
 
 
Конкурс проводится при поддерке газеты "ВЕСТИ" (Черногория)
 
© "Ruska nagrada" 2010-2017